С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
замене. Они су препознали једно у другом различитост од остатка света, њих двоје су од првог сусрета знали да неће моћи једно без другог, да ће их на овом свету само смрт раставити. Али, смрт представља само тренутну раздвојеност јер ће умрети заједно и остварити своју љубав на месту где нема никакве препреке за њу. Волеће без страха да ће неко покушати да их раздвоји и забрани њихову љубав.( Тодоров: 2003) Оно што љубав чини посебном јесте немогућност замене вољене особе. Осећање универзалне љубави Хришћанска традиција велича како агапе. Агапе је Хришћанска љубав и не може се замислити без љубави према Богу. Ромео и Јулија су пример овакве љубави јер је њихова љубав духовна, долази из дубине срца. Они теже духовном спајању, а не физичком.( Тодоров: 2003) Веселин Костић за душу каже: Душа је бесмртна и покреће тело не додирујући ни један његов део.( Костић: 1994; 61) Управо ова реченица најбоље описује љубав Ромеа и Јулије.
Љубав долази од Бога и Њему се враћа. Њих двоје су узвратили љубав љубављу. Како би своју љубав учинили нераскидивом, венчавају се у цркви. За сведока имају само Бога и оца Лаврентија који их венчава. Црква нуди уточиште њима и њиховој љубави. Њихова љубав сада постаје вечна и нико је не може уништити јер оно чему је Бог сведок, само Он може уништити.( Тодоров: 2003) Ако пажљиво пратимо развој љубави младих љубавника, уочићемо да она у једном тренутку представља ерос – жудњу, али не телесну жудњу, а у другом представља пхилију – радост због љубави. Тренуци пхилије су ретки, а један од њих је венчање. Ерос се јавља кад су раздвојени, а пхилија почиње њиховим спајањем.( Тодоров: 2003)
Кроз драму се уочава спремност на жртву због љубави. Јулија ће пристати на привремену и привидну смрт како се не би удала за Париса. У тренутку када је износе из куће, свадбена поворка постаје погребна. Овај моменат је карактеристичан за народну поезију.
81