С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Тако би и Ромео, И да се не зове Ромео, Задржао исто мило савршенство И без тог назива. Ромео, баци га! Па за то име што није ни делић твој Узми ме целу!( Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, II, 2)
Нема више љубави из далека код Шекспира. Нема ни госпиног недореченог воли ме, не воли ме нећкања. Ово је Јулија која још нема ни четрнаест година и која ће, и поред срамежљивости и румених образа, више због узбуђења него због стида, постати супруга и драгана своме младом љубавнику.( Аврил: 2013; 162)
Тиме што полази од ниског нивоа зрелости, Шекспир жели да покаже како права љубав чини да човек сазрева и развија своја осећања и учини их дубљим. Сазревање је видљивије код Јулије јер је она још девојчица и њено размишљање је још увек дечије. На мајчино питање о удаји одговара да је удаја за њу част о којој не сања. Касније, кад искуси први љубавни занос, каже како би волела да држи Ромеа уз себе као дете које држи везану птицу којом се игра. Ова изјава долази из ње као девојчице још несвесне дубине својих осећања. Наглашавањем њене незрелости се појачава моћ деловања љубави и приказује се како љубав од незрелог детета ствара зрело биће које је спремно да воли и буде вољено. Након што спознаје дубину својих осећања, Јулија бива ухваћена у ковитлац кобних околности и остаје без подршке.( Костић: 1994)
Да је лако освојити њено срце, показује још на балкону али се не каје због тога. По слободи тона и осећања, женски лик који Шекспир ствара је потпуно нов. Одиста, Монтеки лепи, одвише сам Занета тобом, па би могао Да мислиш да сам лаког држања. Ал ' веруј, племићу, бићу вернија
79