С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Кака је то будалаштина: два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, пак да вас обојицу шћера.
Онда сјашу обојица, и пођу пјешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у сриједи. Сретне их четврти човек, пак рече:
— Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пјешице? Не би ли лакше било да један од вас јаше? Онда отац рече сину:— Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама;— пак онда обале магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу. А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смијати и чудити онда отац уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дријешити, повиче:
— Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свијету да угоди. Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; а људи нека говоре шта им драго.
Па онда узјаше на магарца а син поред њега пјешице; и тако отиду кући.
⪤
Из антологије: Српске народне приповетке Милорад Панић-Суреп
135