Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 31

Суштина поетике | часопис за књижевност ПЕКАР Када му понестане брашна, пекар у млину што га покреће лахор, самеље неколико нарамака зрелог љетног дана, коју прегршт осушених љековитих трава, припремљених за зимске разговоре уз чај, комад шумске тишине и једро зрневље птичијег цвркута. Квасца када му узмањка, помијеша дјечији кикот с мирисом цвијећа што расте у саксијама на прозорима пекаре. Нестане ли воде, тијесто замијеси запамћеним жубором завичајног потока. Умјесто соли, у тијесто ставља мирис липовог цвата са стабла које наткриљује пекару. Остане ли без дрва, пећ заложи руменилом сунца на изласку, па се и кора његових хљебова тако зарумени да их не жалимо појести већ их чувамо да на њима одмарамо поглед. За дјецу из улице пекар прави рскаво пециво од пјене ријечних брзака. Заљубљенима дарива переце од мјесечине и љути се на њих што их не поједу, зато што се засите пољупцима. Пекар би волио да поклања своје хљебове, али их мора продавати, јер жели да направи велику пекару у којој ће његови синови добротом хранити људе у невољи. ⌘ ВРЕТЕНАР Некада су вретенари од јошковог дрвета правили вретена. Те чудесне справице, у рукама вјештих преља, које су на њих намотавале нити испредене вуне и мајсторове наде, постајале су чигре око којих се вртио цијели свијет. Вјештице из мрачних шума, и још мрачнијих пећина у њима, много су вољеле вретенаре, јер су правили брда 31