С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Арсену се разведри пред очима. Приђе и сам бунару, раскорачи се, наже се напред, а руке подметну:— Деде! Она поче поливати. Арсен на деветом небу!— Ама, како то поливаш? Све по запонцима!— Неће, неће!— Она му левом задиже рукаве, а десном нагиње врг.— Е, жива била! Петрија трчи од једне јетрве другој и сва умазана од суза шапће нешто, млата рукама и лупа се по прсима.
Деда све навијајући се уђе у своју собу. Отвори ковчег и извади један ђердан од некаквих старих орлаша. Тури ђердан и један убрушчић у недра и дође поново бунару. Сви се беху умили, а свима је Анока поливала. Све се обукло у неку тајну свечаност и сваком зуји у ушима нешто налик на: " Глас господењ на водах." И само да негде затрешти прангија, све би се узело крстити.
Деда с безазленим достојанством погледа по свима.
Сиромах, сиромах старац!— А њој нико да полије? Сви потрчаше кофи.— Сад, пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се! Не зна се да л ' њему више дршћу руке, ил ' Аноки срце.
Обриса је својим убрусом. Обеси јој ђердан о врат:— Све она, сирота! Ал ' ја вам кажем, пазите што сам вам и синоћ казао: " Ко је и у чем увреди, Бог га убио!"
Људи! Истина је да се и небо неких пута чисто осмешкује и адује. Двоножац га гледа, шири руке, те му звезда пече под леву сису и душа се као невидљив тамјан пење и везује за небеско кубе.— Јес ' богами!
На нову годину 1881.
164