Број 42/43 - Суштина поетике | часопис за књижевност. | Page 163

Суштина поетике | часопис за књижевност
Деда задовољно гледа како она коми.
Обоје ћуте, ништа не говоре, само срце чини своје и дан
осваја.
— Хајд' сад овамо!
Она пође за њим у коњушницу и положи како јој он
казиваше свима коњима. Нити се она што боји, баш ни
Благојева брње што хоће и ногом и зубима.
— Хајд' сад овамо!
Опет је одведе до свињца. Она разби девет бундева и
баци свињама.
Чељад се испробуђивала, поустајала, па бојажљиво и с
разрогаченим очима пристају за њима двома, али се добро
чувају да их они не опазе. Арсен се тако упрепастио и збунио,
да се попео на орах, сакрио се у лишће, па гледа невиђено
чудо.
Деда се подмладио. Чисто поцупкује кад иде.
— Хајд' на бунар! Дођоше на бунар.
— Вади!
Анока извади кову.
— Сипај!
Анока захиће вргом и ђеда целу кову испљуска по лицу
и по глави.
— Обриши ме!
Анока расплете косу и стаде га сушити. Ласно је воду
обрисати, али су слабе очи у старца, и сузе капљу без
престанка. Ђеда угледа неколико њих у двору:
— Хајд' овамо, ви! Што се не умивате? Ви'ш, Анока чека
да полива!
Детињско неко достојанство царствоваше на његову
лицу.
— Сви, сви! Свима ће она, сирота, полити! А да она
неком, рекне: "Полиј ми!", било би триста чуда!
С бојажљивошћу прилазе људи и жене бунару, и као
каква господа, сваки, пошто се умије, каже Аноки: "Хвала!"
163