С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дешава док она не да свој глас , или бар док је ђеда не запита . Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га . Нпр . ђеда запита : — Шта велиш , снахо , за Маричићев забран ? Да узмемо ? — Како ти наредиш , брато , ти си мушка глава ! Она љуби деду у руку , а све друго , што иначе није обичај у нашем селу , и женско и мушко , љуби њу у руку .
После Матије и Радојке још је члан кућевног савета најстарији син ђедин , Благоје , отац Арсенов . Осим њих трога нико се ни за што у кући не пита него све лепо слуша и покорава се . Ако је Матија однео порез , Радојка отишла цркви , а Благоје да полаже стоци , — у кући је као у школи одакле је изишао учитељ . Све је сложно , весело и љупко , и свако гледа том приликом да се добро ишали и исмеје . Како се , пак , које од њих трога појави врата , одмах настаје ред , озбиљност и послушност . Њих троје се погдешто хотимично склоне да се деца провеселе и људи сербез напуше духана .
Ђеда је био ... био ... како ћу вам казати ? Знате : стар човек — готово дете ! Прсне неких пута за најмању ситницу грди , праска , па богме хоће и да удари . А некад , опет , мекан као памук , тражи само да милује децу , даје им по десет пара и ни за шта се расплаче . Нпр . каже : — Ето , ја остах као суво дрво у планини ! Па удри ридај . Младост – лудост , старост – слабост ! Сутрадан по пијанству Арсенову дође Благоје Радојци сасвим озбиљна лица :
— Стрина ! Овај наш Арсен , прости ме , замиловао ону
Бурмазовићеву вижљу ! — Арсен ?... То онај што смо га летос замомчили ? — Тај ! — Велиш , ону Бурмазовићеву вижљу ? — Ја ! — Аноку ? — Њу ! — Није она за нашу кућу !
153