С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дешава док она не да свој глас, или бар док је ђеда не запита. Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр. ђеда запита:— Шта велиш, снахо, за Маричићев забран? Да узмемо?— Како ти наредиш, брато, ти си мушка глава! Она љуби деду у руку, а све друго, што иначе није обичај у нашем селу, и женско и мушко, љуби њу у руку.
После Матије и Радојке још је члан кућевног савета најстарији син ђедин, Благоје, отац Арсенов. Осим њих трога нико се ни за што у кући не пита него све лепо слуша и покорава се. Ако је Матија однео порез, Радојка отишла цркви, а Благоје да полаже стоци,— у кући је као у школи одакле је изишао учитељ. Све је сложно, весело и љупко, и свако гледа том приликом да се добро ишали и исмеје. Како се, пак, које од њих трога појави врата, одмах настаје ред, озбиљност и послушност. Њих троје се погдешто хотимично склоне да се деца провеселе и људи сербез напуше духана.
Ђеда је био... био... како ћу вам казати? Знате: стар човек— готово дете! Прсне неких пута за најмању ситницу грди, праска, па богме хоће и да удари. А некад, опет, мекан као памук, тражи само да милује децу, даје им по десет пара и ни за шта се расплаче. Нпр. каже:— Ето, ја остах као суво дрво у планини! Па удри ридај. Младост – лудост, старост – слабост! Сутрадан по пијанству Арсенову дође Благоје Радојци сасвим озбиљна лица:
— Стрина! Овај наш Арсен, прости ме, замиловао ону
Бурмазовићеву вижљу!— Арсен?... То онај што смо га летос замомчили?— Тај!— Велиш, ону Бурмазовићеву вижљу?— Ја!— Аноку?— Њу!— Није она за нашу кућу!
153