С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
усамљеним путовањима на којима никако није успевао да утоли своју бескрајну жеђ. Да ли је и он сам знао за чиме трага? Зашто живи по својим бесмисленим правилима која не помажу ни другима, који желе да му се приближе, ни њему самом? Или само непрестано бежи?... Помишљала је да је и њему, бар некад, потребан мир, уточиште какво је она себи пронашла, и желела је да му га понуди, да га подели. Ко зна, ако се макар мало задржи, можда пожели да остане. Говорио јој је покаткад да га њена близина умирује. Питала се је ли то разлог што се брод враћа, или је и то само неочекивана успутна станица његовог неутаживог немира.
Након једног поподневног купања, у самоћи њеног маленог шљунчаног царства, уместо брода, жену је дочекала порука у боци. Кад ју је отворила, у њој је стајало само: Да ли ти мене волиш? Знала је да је од морнара. Шта да одговори? Да, био јој је потребан, и хтела је да и она буде потребна њему. Али, она је умела да воли само широко, недокучиво небо над њом, и да осети само додир сунца и воде. Како се воли неко као што је морнар? Може ли се такав неко волети? Ко је уопште он? И све и да га заволи, то не значи да би јој узвратио истом мером. Можда је та порука само израз тренутног клонућа, једног момента у којем му је нужно да се за секунд усидри, да зна да неко мисли на њега, да није све тако нестабилно, покретно, измичуће, да би се одмах потом, све изнова помакло, кренуло, наставило својим уобичајеним током незаустављања. Пажљивије је погледала боцу. Била је од рума. Њен испијени садржај још је реско дражио ноздрве. Насмешила се резигнирано. Није одговорила. Понашала се као да се ништа није ни догодило.
Брод је долазио, и одлазио, и жена је слутила да ће се ускоро отиснути у неке нове, далеке крајеве, да истражи њихове обале. Једног дана, који се ни по чему није нарочито разликовао од осталих, осунчаних и обојених у плаветнило неба и мора, или можда јесте, за једну дубљу плавичасту нијансу, тек, жена се осмелила и запливала ка броду. У
127