С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
на листи сопствене заборавности; јесте ли закључали отирач „ Добро дошли драги гости“ ланцем, јесте ли понели своје таблете без којих више не можeтe, коме сте оставили кључ од кутије за писма, да ли је новац у новчанику— без њега бисте били изгубљени, а телефони, а адресе?
Ви сте она уморна дама која се сада вози поред нервозног мужа и потпетицом притиска педалу непостојeћe кочнице, а мисли: „ Гдe ли се дело оно Попово поље, оно бескрајно Попово поље које сам некада са гаравом eкскурзијом обилазила пола дана заједно са сенком брда, и где су они смели дечаци што су искакали из воза и трчали стазом уз пругу на месту званом Брадина, на оном успону, прескачући скретнице трчали кроз високу траву само због тога да ми се допадну: доносили воду у војничкој чутурици излажући се опасностима, куповали венце сувих смокава( једна смоква, један ловоров лист— боже, како је то мирисало!) и шумске јагоде у малим сепетима од храстове коре?“
Ко би се то данас тркао са једним возом само због вас? И ко би вам то, сем келнера, донео чашу воде?
И ко би то, сем мене, само за вас писао ову причу о ђубрету и мору?
Момо Капор – Требињска невеста 89