ДА СЕ ПОДСЕТИМО | МОМО КАПОР
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ДА СЕ ПОДСЕТИМО | МОМО КАПОР
ПИСМО
Међу наплаћеним рачунима за књиге и позивницама за места на којима сe губе осмеси и време, пронађох и ваше љубичасто писмо. Имате тридесет и пет година и желели бисте да останете непознати. Хоћетe да напишем нешто само за вас?
Видите, нисте ни приметили како упловљавате у тупо, средовечно доба. Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врату. Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна. Све теже да закорачите у нови дан. Да отворите очи и кажете добро јутро уснама изгореним димом и учтивостима. Најрадије бисте спустили шалоне и преспавали лето, баш као што бели медведи преспавају зиму, али, као и сви други с којима се дружите, ви једноставно морате летовати— таква су правила игре у коју сте запали, па сад седитe у колима поред свог мужа на цести што води ка мору. Колико сам вас пута сусрео последњих година! Лежали сте на терасама хотела или расејано гледали кроз стакла аутомобила у свет који су освајале неке друге девојчице.
Како је све то брзо прошло! Од оног првог смушеног пољупца у вашој капији до ове уморне даме којој је потребно све више ствари да би била, нећу да кажем срећна макар само задовољна! Све више резервација, све вишe балкона окренутих мору, осигурања против крадљиваца и пожара, резервних гума, столица на расклапање, помада за негу ваше коже и лосиона за негу косе, више леда у пићу и у срцу, шминке у ташни, све тамнија стакла наочара против сунца...
Занимљиво је да у земљи у којој смо имали срећу да сe родимо, драга моја пријатељице, љубави започињу обично на
87