ПЕСМА | СЕНКА ВОЈИНОВИЋ
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ПЕСМА | СЕНКА ВОЈИНОВИЋ
Не, то нисам био ја. То је био неко други. Не знам ко. Имао је, случајно, моје лице, покретао моје тело, изговарао речи мојим устима. Па чак ни те речи нису биле моје. Једно дете, можда, певало је у мраку да би заварало свој страх. Тако то обично бива. И настане прича, и прича о причи... А стварност се загуби негде између, ако се икад и одиграла, том неком – другом. Једино сигуран остаје страх. Он се никад не да сасвим преварити, сасвим развејати. Унапред смо осуђени на пораз у једној неравноправној борби. Али, то је сад већ нешто друго, а не оно што сам хтео да кажем...
То је одувек мој проблем. Вечите дигресије. Никад не знам у ком правцу да пођем, који пут да одаберем. Кад би могло да се крене свима одједном. Да се буде свуда и пада по свему, распрсне бурно као метеор на свечаном фону ноћног неба. Или засењује као треперава светлост предвечерја што просијава кроз крошње дрвећа. Толико је тога што би човек могао да буде, што се распламса и угаси у њему сваки божји дан. Чудо је како надживимо сваку своју смрт.
Мој покојни деда из Босне, очев отац, био је један од оних што су имали стварне заслуге у рату. Његов топ отерао је непријатеља из његовог упоришта и пресудно утицао на исход важне битке. Додуше, јесте да је пуцао у цркву, силом прилика претворену у митраљеско гнездо, али као партизан, разумљиво, није много полагао на ту врсту светиње. И њему су, као и Николетини Бурсаћу, политички комесари лепо објаснили да Бога више нема, па самим тим, Божје куће остале су празне, обични зидови који се могу рушити као и сваки други. Због тога су му после рата доделили орден, али је деда, видевши ко га је све добио, одбио да га прими. И наставио је, као и раније, да слави крсну славу својих предака, заборавивши, изгледа, доста од тога што су говорили другови комесари. Можда се измирио и са Богом, или некако са њим
180