Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност

Суштина поетике | часопис за књижевност уметности своју нарочиту цену, и може ли да нам послужи као титр де глоар. Такву декоративну рекламну, у неколико и потребну нашу Византију замислио је и Бојић. Он је на тај пут дошао сасвим природно: то је пут сиротиње раје, то је пут убогих сиромаха који увек морају да траже себи оправдања и потстрека. Песник моћније линије, него Бојић и Дучић, песник исполинског замаха — Ђура Јакшић, није тражио оправдања нама него је нас поставио као потпуно оправдане, као битне, као почетак и основу, — а захтевао је да се други оправдају зашто су такви, зашто су нас оставили, зашто нас нису помогли, и зашто нас већ не помажу. 0н не да се није правдао, он је оптуживао. Он је Европи казао да је стара лутка и пропала проститутка. Међутим, Бојић и други, казали су Европи, пишући песме или путујући са европским државницима: видите у прошлости ми с мо били необично отмени, готово тако исто отмени као и ви, опростите нам што сада нисмо довољно префињени, али то ће доћи. И Дучић је тражио чак и саменску префињеност и то не ону византијску већ ону салона и будоара Деветнаестог века, — у српској Византији. Још, још увек морам да нагласим, да ипак и Дучић и Бојић у томе остају на линији свога рођенога народа, који се стара да се оправда и осветла образ пред народима цивилизованим, и пред самим собом. Песник највишега стила не правда се, не подвргава се суду, него позива друге на суд и правдање. Такав је био Јакшић. Такав донекле био је и Његош. У „Горском вијенцу“ његова осуда венецијанске дегенерисаности има и лице и наличје, он подједнако разуме патријархално гађење, али тајно осећа да и култура рафинованости има своја несумњива права. Ова двојственост показује код Његоша велики песнички напор. Она ипак није на сувереној висини Јакшића или уопште некога песника који би умео на двојствености да се вине до врха апсолутне јединствености обухвата. 139

Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 139