Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 106
Суштина поетике | часопис за књижевност
Из дубина златних кад искра засија,
под мјесецом будним заставим се и ја,
обадвије руке пут вјечности дижем,
да скупини силној распјевана стижем.
И на чело кола као вила станем,
у освиту раном кроз даљине банем.
МИЛОСРЂЕ
И ноћас сам зашла у умове твоје,
вијугама харам кô музика појна,
веле б'јеле ноћи – нек се душе споје,
а ја њима опет – њега сам достојна.
Па ти мјесто пјесме уздасаје пратим,
из очију жутих све поноћне свице,
пожудно ме чекаш да молу навратим,
и њежније гладиш моје мало крилце.
Не шири ми десно, нек кроз таму гори
и остави трага чим узлети зори,
a л'јево ће чарат' те сребрне власи
да комадић душе од венућа спаси.
Кад ти срећна затнем злаћаније перо,
а ти ми се клањаш – дошла си ми, вјеро.
106