Број 40/41 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 105
Суштина поетике | часопис за књижевност
ДУЖ БИЈЕЛЕ КОЖЕ
Труни ми се душом бора твога чела,
урезана бразда што ти мудрост дала.
Од погледа страсног крену зрнцад врела
– винуше се једра што су некад пала.
Као прва плавет свих небеса твојих,
у затону кришом једна ноћ почива.
Прихватише усне па одушке збројих
у милосном оку моја зјен' ноћива.
Расцвјетала љубав стидно проговара,
молећивим гласом – жељу изговара,
док образи горе, румен боју крију.
Дамари се чују к'о бубњеви бију,
дуж бијеле коже све слаткасто трне,
не да ова језа да јој туга сврне.
ЗВЈЕЗДАНИ ДРХТИ
Утрнуле зв'језде, крај мјесеца ћуте,
у збијено коло скупила се свака,
пригушиле св'јетла која и не слуте,
да радости газде у примирју мрака.
Кад би ове уре на тренутке стале,
таложиле наде у пустоши ноћи,
даире би срца звекетом играле,
лако би им било љепоту домоћи.
105