Учитељица клавира | Јелена Цветковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Учитељица клавира | Јелена Цветковић
“ Довиђења, госпођице учитељице.”“ Довиђења, драга децо”, узвратила је,“ до следећег сусрета.”
Час није дуго трајао, свега тридесетак минута када се један од ученика пожалио на бол у стомаку и замолио за одлагање учења нове лекције. Посумњала је у његов разлог јер се управо у том тренутку приказивала утакмица о којој су дечаци данима говорили. И за време самог часа више пута су се кришом гледали, прстићима неспретно лупкајући по нежним диркама клавира, све од радости, нервозе и нестрпљења. Када се најсмелији дечачић пожалио на изненадни бол у пределу стомака, за тренутак је застала поред њега, са благим осмехом погледала осталу децу и без намере да осујети невешто скројен план само је главом показала у правцу врата. Осмех јој није напустио лице ни када се дружина после добијеног одобрења и напуштања стана весело растрчала улицама, узвикујући њој непознате усклике праћене навијачким повицима.
“ Деца”, тихо је кроз осмех прошапутала, склонивши ноте са старог клавира, села на столицу и засвирала своју омиљену композицију од Шопена. Узаном просторијом се проширио звук првог снега, падао на фотографије из младости које су биле поређане по препуним полицама. Затворених очију стварала је предиван звук, ништа није могло да се мери са тим меканим сједињавањем клавирских дирки и прстију. То је била једина врста уживања коју је себи могла да приушти. Раније је маштала о путовањима, нека је чак до детаља испланирала да би се након њиховог осујећења посветила искључиво клавиру и часовима које је држала.
Увек је у њеном стану било доста деце. Подучавала је она и старије, али је највише волела да ради са децом и њиховим неспретним прстићима који су се временом претварали у врсне познаваоце нота и дирки. Многи њени бивши ученици су јој често слали поклоне, остављали цвеће пред вратима, слали
70