С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
твојих дојки. Осјетиш ли како ти иње сребром посипа кожу? Огрни нешто, лудо моја мала, прехладићеш се. Зашто ми то ниси говорио под чемпресима на морској обали, онда кад смо испраћали јегуље у далека мора? Огрнута си мјесечином, говорио си, теби ниједан други огртач не пристаје тако. Под њим пркосиш озвјезданом небу, пркосиш небеским монасима који, ено, тргају са себе и бацају ризе што се у паперјасте облачке претварају, пркосиш вјетру који те тражи под модрим таласима, пркосиш своме тијелу које би да се распрсне у ватру, у шапат морске пјене, у пољупце. Огрни нешто, Љиљана, сакриј се од мог страха да ћу те ноћас изгубити.
●
ОСТАЈУ МЛАДИ У СТИХОВИМА
Када дјевојке из љубавих пјесама остаре, а њихови младићи посиједе, па се, клецајући, враћају с пијаце с понешто поврћа и воћа у корпама, њихова срца и даље младалачки куцају у стиховима који никада не блиједе.
56