С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дати за овај кратак приказ, преоптеретило би га. Можда је то оно најљепше што се о љубави може написати. Испреплићу се снови и стварност. Коначно остаје само сурова стварност.
Једнако је квалитетна, још квалитетнија и сљедећа пјесма На јастуку који мирише на твој сан. Читаоцу застаје дах пред снагом и немогуће добрим свјежим метафорама, ишчупаним из мрака узаврелог заумља, у којем се крију све тајне пјесничког лудила.
Хоћу ријеч о коју вук оштри зубе, о коју се тупи оштрица мача, која сасијеца негве сужњу љубави.
Најбоље би било преписати читаву пјесму, али опсег приказа то не дозвољава. Јер, даље теку све бољи стихови и претварају се коначно у златни вез.
Читаоцу ће се допасти и пјесма Твој роб, љубави. Наћи ћемо сјајну метафору... тјера снове из своје собе... у пјесми Када се син врати са матуралне или метафору: поља нашег језика, у пјесми Клице нових ријечи. Одушевиће га стихови у пјесми Различак у оку: У њеним очима небо се расцвјетава / у различак... Понеси, кажем јој, тај различак у оку, / да плава свјетлост обасја наш стан.
И можемо тако у недоглед набрајати пјесме у којима ћемо откривати искрице љепоте, које као зрна дијаманта свјетлуцају у нашој узбуђеној свијести. То је та магија поезије која нас опија као шампањац. Која нам уљепшава живот, чини нас срећнијим. При томе је важна одлика ове поезије њена суптилност, истанчаност казивања, пјесничка сензибилност и болна људска топлина. И поред сјајних Монашких сонета и пјесама у другим књигама, ових неколико споменутих пјесама су врхунске и код разумног антологичара, њима је мјесто у најбољој антологији српске поезије за одрасле.
Павловић се присјећа свих својих љубави, оне му у сјећање долазе као прекрасна сновиђења, макар то био и само
53