С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Борба и Књижевне новине , и часописима : Младост , Књижевност , Савременик и Нова мисао .
Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије , а његова лирика самоће је плава , и плавило има различито порекло и вишеструко значење . Тумачећи то песник каже : покушавам да домамим ту неизвјесну поетску птицу која однекуд за мене треба да буде плава , сребрна , мјесечинаста . Плавило означава песникову осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма . Костић је сликар плавог , Медитерана и балканских простора . Песмом је сликао родну Пећку Бистрицу , Плавско језеро и Лим , Дунав младости , лепотицу Сочу , Сену , дивљу Арагву . Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у југословенској поезији . Као новинар је доста путовао својом земљом , али је видео и свет ( Француска , СССР , Румунија , Бугарска , Грузија ) и то је распаљивало његову песничку искру . Објављивао је и запажене путописе и репортаже .
Хватајући се у коштац са самоћом , као видом човековог отуђења , Душан Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи сусрећу , јер мостови су како песник каже пољубац који спаја обале . Сводећи свој песнички и животни биланс , пита се зашто је тако много мењао небеса и крстарио друмовима балканским , а сам одговарајући да је он тужни путник који је љубав тражио , а то је јасно из свих његових песама које сведоче да је љубав нашао у поезији , и та љубав превладава самоћу , осмишљава чин живљења и певања , што је за Костића потпуно исто . Он је лиричар који је живео у једном не много лирском времену , које карактерише превирање између љубави и мржње , и сва његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу , а својим песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео .
За свој књижевни рад је добио много награда , међу којима су : награда Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић Јеленград и за збирку песама Зов лишћа , Змајева награда ( 1979 ) за дело Постојбина маслине , Горанов вијенац
39