С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Борба и Књижевне новине, и часописима: Младост, Књижевност, Савременик и Нова мисао.
Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије, а његова лирика самоће је плава, и плавило има различито порекло и вишеструко значење. Тумачећи то песник каже: покушавам да домамим ту неизвјесну поетску птицу која однекуд за мене треба да буде плава, сребрна, мјесечинаста. Плавило означава песникову осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма. Костић је сликар плавог, Медитерана и балканских простора. Песмом је сликао родну Пећку Бистрицу, Плавско језеро и Лим, Дунав младости, лепотицу Сочу, Сену, дивљу Арагву. Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у југословенској поезији. Као новинар је доста путовао својом земљом, али је видео и свет( Француска, СССР, Румунија, Бугарска, Грузија) и то је распаљивало његову песничку искру. Објављивао је и запажене путописе и репортаже.
Хватајући се у коштац са самоћом, као видом човековог отуђења, Душан Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи сусрећу, јер мостови су како песник каже пољубац који спаја обале. Сводећи свој песнички и животни биланс, пита се зашто је тако много мењао небеса и крстарио друмовима балканским, а сам одговарајући да је он тужни путник који је љубав тражио, а то је јасно из свих његових песама које сведоче да је љубав нашао у поезији, и та љубав превладава самоћу, осмишљава чин живљења и певања, што је за Костића потпуно исто. Он је лиричар који је живео у једном не много лирском времену, које карактерише превирање између љубави и мржње, и сва његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу, а својим песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео.
За свој књижевни рад је добио много награда, међу којима су: награда Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић Јеленград и за збирку песама Зов лишћа, Змајева награда( 1979) за дело Постојбина маслине, Горанов вијенац
39