С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
прозиран, светао, само мој.
Недоживљени јуначе већ звоне ти за душу ловино што се претвараш у траг, у трептај и носиш поколења.
Поклониче ватре уживам слеђена дозивам те лавино давно прошла.
Ходам кроз парк замишљена лако застајем да удахнем липу, мирише љубав, неопало лишће, осунчани предели.
Јесени у загрљају хитају гране сите од сунца и тешке,
ти живиш загледан у прошлост.
Заукан хиташ крају.
Сеобама кроз беспуће идем ти у наручје.
31