С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ОН НЕ ПОСТОЈИ
Он не постоји. Мук и моја немост. Игра са духовима неодрастањем.
Ослушкивање фортуниних знакова негде се прелама у другим причама, све док не поклекне гледањем у Сунце.
Моје свитање једнако је мојој прошлости, ненавикнутој на изгарања без немилосрдне живе воде.
Подсећања на све грешке које ме ломе, на све избледеле песме појединих лепотица и мамаца свакодневница.
Он не постоји.. Плод је таме која доплови на уздахе смирујућег жениног дојења детета које спава у мени.
Гуши га та мисао сече као оштрим ножем против атаксије. Мој говор је немушт без песме – он не постоји.
Жаоке хладног камена, године које су као ветар од небеске воде дате, док спирам авети, обичности људских заборава.
21