С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ТВОЈЕ ДОБА
Чудно је ово доба. Моје мисли узавреле под најездом ненаданих ластавица плавих, учинише да главу изгубих. Толико се у његове очи задубих и добро се зачудих самој себи.
Чудни су ови дани од најезде суза слани. Море једно исплакано без имена остало.
Чудна сам и ја од дана прохујалих и толико Твојих. Сад сама у себи стојим и некако се бојим. Откривена лежим у хладној соби: не могу више Теби... да се покријем Твојом душом... кришом. Да ушушкана у Теби останем вјечност цијелу. Да дочекам још неку прохладну зору бијелу с Тобом. Да опет видим себе од Тебе саткану и цијелу. Баш бих вољела!
188