С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
— Зато сам и залутала, шта ће мени ово у животу. Никад се он неће променити— разговарала је сама са собом а нешто ледено је притискало у грудима.
Није понела ништа што би јој помогло за повратак. Ходала је и наставила разговор с невидљивим Владом. Рекла му је све што јој је у души јер он у свакој свађи вређа, а она ћути и скупља у себи отров, али му никада није у лице изговорила увреду. Само би изјурила и шетала, шетала.... и онда се врати, помире се и опет исто. Он се извини нежно с пуно љубави, обећа да се никада више неће тако понашати, да ће о свему мирно разговарати, али се не мења. Волео је, осећала је то и волела га је. Али, љубав није довољна за стабилан и миран живот.
Зашла је у густиш одавно. Обузимао је све већи страх. Чула је песму птица, хук сове, све ноћне звукове шуме, некад тише, некад јаче а нигде куће, нигде никога. Ова свађа је била жешћа него иједна пре и само је желела што даље отићи, да смири узаврелу крв. У њој је сазревала одлука да прекине везу која је толико узнемирава и поред много лепог које јој је донела.
И тај глас! Није јој се учинило, сигурна је. а на шта је упозорава и одакле долази?! Дрхтала је од нелагоде а постајало јој је и хладно.
— Стани, стани, не иди даље— чула га је поново али снажније и строго.
Укочила се. Гледала је око себе и видела само гране пуне јесењег лишћа. Полако је закорачила и опет чула глас:
— Сада стани, стани!— заледила се угледавши прилику која је искрсла десетак метара испред и посматрала је.
Био је то човек дуге седе косе, у необичној белој туници, са чудним блеском у очима. Још чудније је било што је страх јењавао од погледа у те сјајне очи, у тај извор светла у тами. Гледао је мирно, без речи.
— Ко сте ви?— испрекиданим гласом је питала прилику која се није мицала и упорно је гледала.
182