С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
у себе најћешће су слијепи за друге. Према томе, у сцени када га Татјана игнорише, у себи спутава можда ватру младих дана, приказан је Оњегин какав и треба да буде – кажњен за своје самољубље, за игнорисање дубоких осјећања људи око њега.
Писац нам за Оњегина говори да је он неко ко је склон нераду, мислима и да му вријеме пролази онако. Помало је у душевној досади. Ни путовања не могу да разведре Оњегинову душу. Спасење као да се назире у неком стицају околности. Оњегин насљеђује стричев посјед и одлази онамо с надом да ће у неком корисном и стваралачком раду наћи душевно оздрављење:
На поседима земље своје, Некако време да проведе Наш Оњегин наумио је Да најпре нови ред заведе Пустињски мудрац тај све мења; Старински јарам кулучења Лаким је данком смењен био И роб је срећу поздравио.
Пушкин је карактер Ленског насликао са њежношћу која се осјећа према сновима своје младости, према успоменама на оно вријеме када је човјек пун наде, чистоте и неискуства.
Ленски је посљедњи крик Оњегинове савјести зато што је он сам Оњегин, што је идеал његове младости. Пушкин је видио да такав човјек у Русији нема шта да тражи, па га је убио руком Оњегина који га је волио и чак није хтио да га рани.
●
177