С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
чистим осјећањима са пуно повјерења у људе, што је чини цјеловитом и енергичном личношћу.
Овдје се одмах мора направити поређење са Вертером и Шарлотом, наиме и сам Вертер се скрашава у малој средини и опчињен је природом и Шарлотом која је природни дио тога свега. Поређење се може вршити како на релацији Вертер – Оњегин, тако и на релацији Шарлота – Татјана, гдје ово друго поређење бива наглашеније јер ове двије јунакиње романа имају заједничке особине по карактеру, обје су високо моралне, жртвују се зарад увријежених моралних вриједности својих средина. Њихове љубави бивају потиснуте на план личног и неостваривог због општег интереса и норми друштва у којем живе.
Поредимо ли роман са Гетеовим Фаустом може се рећи да и у Евгенију Оњегину провејава непрестано искушавање, сад да ли самог ђавола или демона или оног што је нељудско, сасвим је исто. Дакле, и сам јунак Евгеније олако прихвата двобој, убија Ленског, а ноћ пред двобој се пита да ли је то све смислено или не, међутим излази на двобој. Колико смо сви склони да робујемо форми у животу да бисмо задовољили обичаје који владају у средини у којој живимо, поставља се у питању и Евгенија и Татјане. Неостварена љубав је такође нешто што је заједничко и у Гетеовом дјелу и у Пушкиновом дјелу.
Расплет романа
Крај љубавне приче између Оњегина и Татјане је уједно и расплет романа. Пушкин је започео и девету и десету главу, није их завршио. Девета глав садржи Оњегинова путовања по Кавказу, покушава да се пронађе и обнови своју душу. Додир са живом реалном стварношћу показује да ни Оњегин као човјек није био коначно уобличен и да је у вријеме сусрета са Татјаном тек био пред обнављањем душе. Пушкин је свог јунака даље водио тако да током путовања по Русији доживи
173