С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
осјећања и искрености, Татјана је изразито блиска природи. Можемо рећи да је цијели њен портрет насликан кретањем свјетлости. У почетку то је свјетлост свијећа и фењера, а касније вјештачка свјетлост уступа мјесто свјетлости мјесеца и сјају сунца. Татјанин лик је неодвојив од руског села, народа, фолклора и обичаја. Она је природна, једноставна и искрена дјевојка која своју несрећу прима достојанствено, не губећи ни у једном тренутку равнотежу засновану на здравој подлози руске земље и народа. У свим ситуацијама у роману се показује јачина њене личности. Пушкин је при крају романа изградио веома функционалну сцену поновног сусрета Оњегина, вјечитог луталице и фантасте, и Татјане, сада богате и отмјене даме удате за угледног старијег ганерала. Сусрет у ком Оњегин нуди своју љубав Татјани, а она га одбија иако га још увијек воли је корак који Оњегина води ка поразу, а Татјану ка моралним висинам којима је кренула иако несрећна. Овом сценом у потпуности је завршен портрет лијепе, младе и моралне жене изникле из народа која успијева да одоли искушењима живота, успијева да затоми своја осјећања и жеље и мири се са својом судбином коју су други одредили – то су општи закони њене средине и класе којој по рођењу припада.
Од женских ликова у роману сусрећемо се још и са Татјанином мајком, сестром и дадиљом. Мајка се од помодарке што имитира московску рођаку, пошто је удата за човјека кога су мимо њене воље изабрали родитељи, претворила у спахиницу што управља и мужем и имањем. Била је некада одушевљена сентименталистичким писцем Ричардсоном, иако га није читала, а сада је послу пришла са вољом, управљала је расходима, сељаке је за казну слала у војску, тукла служавке. Ту је и њена сестра Олга, љепушкаста, једра и површна дјевојка. Она је прави изданак спахијске провинцијске средине и представља контраст постојаној и карактерно чврстој Татјани.
171