С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЗАЛУТАЛЕ ДУШЕ
Понизно, пред питањима истрошеног тела, пред одговорима којима су одузели моћ говора, пред собом једнако немом и без гласа, огрћем још једну ноћ преко рубова твојих даљина. Кораком месечара, пратим те у ритму сањара који је остао без снова. Још један покушај необичне душе да побегне од усамљеничке мисли о могућности да срећа постоји. На истом путу, између неба и земље, са истим ожиљком Каина и истом замком љубави, која нам се обесцењенима кези и не пристаје да буде упрљана речима, мимоишли смо се унапред знајући да се исти дарови никада не нуде два пута. И онда, тек тако, као камен, спустили су се
145