С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
УДАХ
Колико пута смо се дотакли тражећи се у истом мраку, толико пута сам те удахнула, задржала дах и ушушканог сместила у онај део себе до којег само ти знаш. Покривала те слојевима тескобе, и данима у којима смо ходали на рукама, мирисали на вино и срећу, ваљда... Слушала бих како дишеш и волела те у истом ритму, да те не пробудим, да трајеш... А знала сам да је неко други остао да бере купине на сунцу и није ми сметало... Знала сам да те узалуд пресвлачим у осмех, и да ћеш престати да сањаш с првим петловима. Да ћу те испратити као добра жена, као љубавница навикнута на чекање. И скупила бих се у своје ништа, у онај део себе у који залуташ док тумарамо по истом мраку. Удисала бих трагове снова, твојих и мојих... И тражила те поново, под истим небом, у оном малом делу универзума у којем се, бежећи пред истим гоничима, ипак дотакнемо... Неко други остао је да бере купине на сунцу, а ти и ја смо научили да сањамо...
144