С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
У ноћи је граду с бедема жалобна труба затрубила, у ноћи су гријеси пјевали, ноћ је своје гријехе љубила;
душецима крв је планула, – ноћ је своје гријехе љубила – тад су звијезде потамњеле: јунака је жена убила.
●
Мирослав Мика Антић рођен 14. марта 1932. године
О ЧЕМУ ПРИЧАМО ДОК ЛУТАМО
О чему причамо док лутамо у предвечерје градом? У ствари: ми само ћутимо... ћутимо и гледамо се крадом.
У ствари: ми се у себи питамо нешто што ником није јасно. И сањамо. И скитамо... скитамо и каткад шмркнемо гласно.
А кад се небо скоро већ смрачи и од светиљки град пожути, одједном знамо све што значи то што се овако ћути.
Уствари: ми то у себи слутимо речи нарасле у безмерје, па нам је доста и да ћутимо и лутамо кроз предвечерје.
123