С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
*
Поетско визионарство, то је када човек без гњурачког звона сиђе у сопствене дубине – у дубине ствари и људи, где су сви хоризонти бели као стакло. Сви цветови извучени одатле постају храна за ваздух.
Они који су измислили практичне филозофске системе, ти још нису објаснили филозофију. Тако је и са песништвом: они који су свели поезију на блебетање о пролазним људским радњама, ту су и најдаље од праве поезије. Права поезија се апсолутно не може замислити без изједначења са вечношћу. *
Беда је велика људска гадост. Али је, ипак, највећа беда када човек не зна ко је и шта је. Песници који спасавају свет преко људске беде, а пуштају да им душе вену у корову сопствене беде, то су најгнуснији морални шпекуланти свих векова.
*
Писати, само писати! Не калкулирајући да ли ће заголицати уши света то што човек каже, или ће само по себи умрети одмах! Писати ради потребе исказивања, и грејати руке на ватри истине! Писати без икакве моралне и материјалне накнаде! Писати као што се живи...
*
Одавно сам написао, а данас могу само још једанпут да подвучем то своје мишљење, да је Аристотелова поетика( уз све остале) доживела потпуни крах и да, у питању поезије, нема места формалној логици. Оно што сам сазнавао о тој највишој људској активности, из исповести песника више него из доктринарних теорија о поезији, а нарочито – зашто и то не истаћи? – из личног искуства, посведочава ми само једно, да апсолутни судови о поезији представљају апсурдност последње врсте. Телу и души, а духу посебице, који су у сталном кретању и развитку, не могу се ни са научне стране одредити тачне позиције у односу на ствари и време, а поезији још мање као синтези целокупног човека у односу на
111