Истина о поезији | Раде Драинац
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Истина о поезији | Раде Драинац
Поезија није морал, али њено стваралаштво треба да буде морални акт. Морални акт у смислу нефалсификовања свега што лежи у нама! Треба искључити свако унутрашње насиље. Због тога искреност једног злочинца може за поезију да означи моралнији акт од исконструисаног морала једног лажног препородитеља. Јер све што лежи у нама, добро или зло, треба да буде осветљено, а у крајњим консеквенцијама од тога људски род само може да има користи. Наука у првом реду.
*
За мој рачун никаква наука о поезији не може да надокнади оно стање транса, у коме се песник налази када се његова рука креће по хартији, вођена диктатом несхватљивога у њему.
Никад нисам био задовољан резултатима, када сам покушавао поетским језиком да образложим оно што ми је разум избирао за материјал. Међутим, пишући извесне поеме, у које сам унео највише што сам могао пружити од недокучивога, доживљавао сам такав занос, који је узимао облик готово потпуног помрачења свих чула. Данима нисам имао куражи да препрочитам извесне своје стихове, уображавајући да ћу у њима још наћи живо комађе свога тела. И ако извесне моје песме дају утисак недовршености, то је због тога, што даље нисам смео да следим страховити темпо инспирације.
*
Најапсолутније стање поезије, то је осећај који нема еквивалент у речима. Између речи које уобличују, и осећања који представљају бело усијање, виси један мартир који се зове Песник. То је у исто време и најтрагичнији човек свих времена.
110