С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Кад су стигли до обале, Јоцко је већ негде одлутао. Решише слуге да направе заседу, уверени да ће се крокодил поново појавити на истом месту. Док су чекали прикривени у жбуњу, причали су о жељи своје газдарице:
„ Овог крокодила ћемо некако ухватити, али шта ће јој следеће пасти на памет?!“ То нико није знао.
Слушао је њихов разговор паук Рацко. Очајан због опасности која је претила његовом другу, грозничаво је размишљао шта да ради. Ноћ се полако спуштала, звезде стидљиво почеше да трепере.
„ Знам шта ћу! Исплешћу најлепшу ташну на свету. Када је Цица види, одушевиће се и сигурно ће заборавити на мог другара.“ И поче да плете Рацко... вредно је ткао ред по ред сребрну нит, изводећи чудесне шаре. Пред саму зору, заврши Рацко торбицу и полако је спусти пред заспале слуге. Сунце засија; засија и чудесна торбица! „ Види, види ово“, рече један од слуга, сагињући се да узме торбицу. „ Ово је нешто најлепше и најфиније што сам у животу видео. Хајде да је однесемо газдарици! Када је види, одустаће од крокодила сигурно!“
Тако је и било. Када је видела ташну, Цица је одушевљено прокоментарисала: „ Шта ће ми ташна од крокодилске коже, то има данас свака шуша! Овакву ташну нема нико! Ах, како се чудесно сјаји на сватлости...“.
И тако су два другара, крокодил Јоцко и паук Рацко, наставили да пландују сваког дана код два пања на обали реке Нил. Мало би разговарали, мало дремали, а њихова срца су куцала истим ритмом. „ Шта бих ја без Рацка?“, мислио је Јоцко. „ Шта бих ја без Јоцка да се испунила Цицина жеља?“, мислио је Рацко. Да, заиста, било би лепо да свако од нас има свог Рацка. Можете ли то да остварите?
92