С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Гаврило Принцип ипак није запуцао ни на једног од њих. Једном речју, припадници Младе Босне никада не би ни поставили питање о убиству „ господина Фројда“, нити о убиству Штефана Цвајга, нити о убиству било ког обичног грађанина Аустроугарске, тако да је идеја коју Сабљаковић провлачи кроз цео роман неутемељена и нема никаквог упоришта ни у историји, ни у психологији поднебља о коме је реч.
Пишући о баруну Фон Берксу и младом Калину, аутор је заправо писао о Босни, о њеним вечитим проблемима, о њеној потрази за сопственим коренима, али и о сталном уплитању туђих корена. Фон Беркс своју славу и господство гради на бечким гостима који га посећују и то би требало да буде јучерашња Босна, док би Калин био отелотворење оне Босне која је пронашла себе, своју прошлост и своје особености, тим пре што можемо наслутити да Калин не припада ниједној од три данас доминантне верске конфесије на босанскохерцеговачком простору( његово име је тако вешто одабрано да буде неутрално), него некој четвртој, највероватније богумилској, која и представља темељ босанске државе.
Не може се рећи да Сабљаковићево поигравање са историјским личностима и њихова фиктивна посета Босни није оригинална и смела идеја, али стављање те приче у контекст сарајевског Видовдана није баш најсрећније решење, а због самог тренутка објављивања, читав заплет може деловати провокативно наспрам добро познатих чињеница. Разуме се, као и сваки историјски догађај, и Сарајевски атентат може бити предмет нових уметничких интерпретација, јер свако има право да донесе своје виђење и наметне своју идеју, али опет под условом да се уметничка слобода не претвори у окретање историје наглавачке нити у мерење давних догађаја аршинима модерне политике. Када се као инспирација позива једно ишчезло време, са том
77