Прва шанса | Сања Красић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Прва шанса | Сања Красић
ПОСТОЈИМ
Гдје кренути, када ме ваздух враћа теби? Охоли, тешки ваздух, пун зависти, патње и гадости!
Смрт и није тако тешка, чини ми се, тежи је живот погани, мермерна плочо, што хладна лежиш!
Баци мало земљице црне, насмиј се. И када кренеш цестом, мрава згазити немој!
Он можда воли да живи, јер није човјек!
МИР
И немој жалити што нисам ту Није ме прогутала тама Само понекад пожелим да сам сама У горком сну мога лутања
Путујем спокојно међу звијезде, међу снове
62