Завичајне приче | Мирослав Мишо Бакрач
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Завичајне приче | Мирослав Мишо Бакрач
ПРИЧЕ ЂЕДА АНТА
У дугим зимским ноћима, на сједељкама, прелима и сијелима слушао сам многе приче, које сам удомио негдје дубоко у свом памћењу и засадио у души, да ми се, понекад, док ходам кроз живот, нађу као путокази у лавиринтима кроз које није лако пролазити.
Имао сам ђеда Анта, свјетског путника и домаћина, од кога сам се наслушао много тих лијепих и поучних прича. А умио је да их казује. Са његових усана текле су као тиха ријека и својом свјежином просто умивале моју душу. Знао је, много боље од других, да их исприча и онога ко слуша просто примора да их памти. Његове приче су личиле на најљепше анегдоте. Сажете, језгровите, без сувишних ријечи и поштапалица, поучне, окренуте напријед као кад кажипрстом утире траг до нечега. Волио сам да га слушам и мило ми је и данас, када сам прешао године у којима је био док ми је причао, да се на њих подсјећам, да о њима мислим, да их промишљам... Неке сам читао и касније, налазећи их у часописима и новинама. Неке су ми биле на животном путу онај кажипрст ђеда Анта, који ме водио да не залутам.
МАРИФЕТЛУЦИ
Док је радио за надницу, негдје у околини Пљеваља, ђед Анто је упознао неког муслиманског свештеника, хоџу у сеоској џамији. Спријатељили су се и често разговарали. Једнога дана испричао му је причу о младићу који је отишао
56