С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
МИ
Ми, Које неко сад зове песницима Никад то заправо нисмо. И увек много слажемо Говорећи о личној срећи.
Нама се сунце никад не радује Јер ми не умемо певати. Метафоре нам вечито под језиком, Ветрењаче у руци, А мачеви у глави.
Ми, Што нас људи зову поетама( да ли одмила или из сажаљења), Ми се никада не смејемо Осим себи самима, Кроз стих.
Ми смо ироничари И највећи пајаци овог доба У коме реч имају роботи И у коме више нико не пева, Ни Орфеј, ни Соломон, Ни Пиндар, ни Алкеј, Ни Петрарка, ни Данте, Ни космос, ни бели врт... Нико.
Ми смо сад једини Који запевасмо роботима. Пустисмо глас у понор Да одзвања Никоме.
Радојка Бјеливук
45