С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
наместо јастука, али са великим сталком за иконе. Клинови сталка, забијени у креч између камења зида, више личе на корење из кога израста сталак са Иконом која као да је жива. Бљешти живот из Ње, сјајне и величанствене, а опет смерне и тихе, и то се огледа у свему. Кандило испред ње као да гори њеном вољом, а не силом природних закона. Ветар, када се ње дотакне, устукне се и повије у себе своју хладноћу јер где год да крене у овој соби наиђе на скут њене хаљине.
Хладноћа ветра овде не господари већ се мења, преображава у тиху светлост којом он одаје поштовање Оној Која је изнад Херувима и Серафима, Игуманији Свете Горе. Клања се пред Пресветом, Пречистом, Преблагословеном, Славном Владичицом и Увек Дјевом Маријом, Богородицом. Јер, на икони је Она изображена, Царица неба, руком Св. Луке насликана и окићена уздарјем Св. Јована Дамаскина. Принео јој је сведок Сина Њеног руку од сребра јер му је Она измолила од свога Сина руку од крви и меса када су заједно у погибао марширали безбожни калиф и безумни цар. Од тада је та икона, Тројеручица. У њеном присуству преклапају се две стварности: човек и царство људи.
Човек, Сава, који лежи на асури ништа мање није чудан за поглед људи. Он, Архиепископ, први до Краља или Цара. Први у свом роду са тим звањем. Човек који је од голобрадог младића узрастао у човека који држи конце историје у рукама лежи на одру који је ниски под за људе. Није се плашио демона у испосници нити је устукнуо пред Стрезом ни пред „ великашима“ Охрида. У Каиру је говорио са Калифом као себи равном, али у пратњи и у дому његовом и најгубавији несрећник од људи могао је да нађе уточиште као човек. Имао је он добре корене и Оце за то којима је следио подражавајући их у свакој жртви за народ Христа ради, Свету и Равноапостолну браћу Кирила и Методија. Писменост, ту Логосну клицу Свете Браће свим словенским народима, коју је понео из очевог дома у Светогорски крш,
34