Тренутак у вечности | Бобан Миленковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Тренутак у вечности | Бобан Миленковић
Ледено је и хладно ове зиме у Трнову. Хладан ветар својим хуком струји ходницима царског дома моћних Асена, тражећи дах своје сестре, смрти. Смрти која својом хладноћом омаљује старо или болесно тело човека, пустињака у свету људи.
Човек се рађа и умире као човек али ретко ко од рода човековог проживи тај трептај између тих на први поглед неизменљивих крајности, рађања и смрти, као човек. То је због царства људи које жели и хоће да се храни и господари човеком. Људи не умиру јер они немају лице ни име, али зато умире човек слободан и способан да буде оно што му име значи – чело-в( ј) ек = онај који гледа у вечност или што би у вечности силни Византинци рекли ан – тропос – онај који гледа у висину, у небо.
Уништити човека, то је императив царства људи! Један од таквих ретких човека лежао је у својој постељи будан и бодар као и увек да у дубини ноћи одговори на позив клепала и кораке неуморних Боготражитеља, који у тмини људи траже Онога који је Једини прави Човек, Богочовека Христа. Његов лик они собом сликају по вољи Оца силом Духа Светога у овом свету. Он им је лучезарно сунце( а не свећа), у коме проналазе себе као човека. Знао је то и својим животом, по дару тог Богочовека, Савршеног Сина Божијег и Савршеног Сина Човечијег, несливеног и нераздељивог и посведочио као тачно овај човек на асури у обичној монашкој мантији са искрзаном расом, први архиепископ српски, Сава.
Ко би у њега гледао очима људи не би могао чудом да се начуди ни соби ни човеку у њој. Мала, са дрвеним троношцем, без огњишта, са малом клупицом за узглавље
33