С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
договорили да преглед обавимо у тишини његове ординације, мирно и сталожено, па шта буде. Сјећам се са којом пажњом је обавио преглед. Његове наборане меке руке су ми покушавале помоћи преносећи знање у дланове.
Много је дланова било у овом мом замешатељству и још увијек јесте. Човјек, захваљујући чијим рукама сам добро, рекао ми је да у тешким ситуацијама и треба да је укључено више људи. И нема килавог дјетета, како су ми неки говорили, а бабица( читај добрих људи) много је око мене. Срећна сам због тога. Срећу сам осјећала и кад је, наизглед, и није било. Испољавала се врло својеглаво како је то она хтјела, а не како бих ја то жељела. Е, то ме Живот научио. Да препознајем Срећу. Изнурена од терапије, увече бих легла, а на моје раме би се спустила његова мека рука. Тад бих знала да душа са длановима има неку чудну везу, љековиту. И била сам срећна.
Неко би можда рекао( помислила сам и ја): „ Да ли је морало овако?“ Искрено, више се то и не питам, него гурам даље. Не знам шта дани носе, то не зна нико. Знам само да сам напојена загрљајима, додирима свих људи које волим. Срце – Душа – Длан – дан по дан!
Оља Ивањицки
193