Енеини дамари Пише: Енеа Хотић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Енеини дамари Пише: Енеа Хотић
Из кућне радиности КО КАЖЕ ДА НА ДЛАНУ ДУШЕ НЕМА
Одмах да кажем да лаже. Сјетите се само како изгледа када се топли дланови вољене особе зауставе на вашем лицу и како у том тренутку, бар ја, имам осјећај да је тај рам, рам вољених дланова, једини оквир који признајем и једина ограда којом желим да сам „ ограђена“. Заувијек.
Период кроз који сам, дао Бог, прошла, био је прилично захтјеван, како за мене, тако и за све људе уз мене. Варате се ако мислите како ће ово бити некаква исповјест у којој ћу да тврдим да знам шта треба. Ја стварно не знам шта заправо треба... и послије свега. У неким тренуцима прижељкивала сам попут дјетета да ме неко чврсто увјери да ће све бити у реду. Убрзо сам схватила да ни за шта у животу нема гаранција, али гарантујем да је лакше кад вјерујеш. У вртлогу људи, увијек су ту негдје биле нечије руке. Да ли су то биле руке медицинске сестре која ми по не знам који пут проналази вену, да ли су то биле руке моје докторице, руке мог сина, мојих вјерних пријатељица и сестара, уопште ми није било битно. Баш све те руке давале су ми и дају ми осјећај сигурности. Сјећам се дана када смо се мој стриц и ја
192