Путовање кроз време | Миљан Кујача
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Путовање кроз време | Миљан Кујача
ГРЧКИ МОТИВИ
Ма колико вољели рођену кућу, свакад ћемо жудити за другом, оном што увијек измиче ако јој се мало приближимо и коју, усхићени, вјечито тражимо. То је човјек – луталица иако има гдје да се настани, отуђеник иако му огњиште није пусто, бескућник иако има гдје да ноћива и да хљеба једе. Бива да нам је дом тек оно спрам чега описујемо туђе отаџбине, а сопствене навике, нешто са чиме поредимо обичаје других менталитета. Кад у ноћи легнемо, налети гост сан којег одсањамо, па након вала блаженства отворимо у зору очи. Тако и на пут одемо, с њега се вратимо, но очи су и даље затворене као да би сву љепоту културне панораме у зјеницама задржале, у истом положају иза спуштених капака. Али ништа се не може засвагда замрзнути, ни у природи нити у умјетности. И кад посматрамо ваљан ликовни рад, нечији портрет или пејзаж, барем на тренутак видимо како је лик заустио нешто да каже или се у даљини, птица откинула са крошње и залепршала крилима препустивши се небеској плавети. Све је у сталном покрету. Само мртве ствари су укочене и непомичне, а умјетник се бави животом, не мртвилом.
***
Колико је прошло од онда кад умрије посљедњи витез? Гдје је он херојски живот оставио? – На Мисолунгију, неко ми са стране шапну... Ту је Бајрон оставио срце, а Грчка васкрслу устаничку душу. Срео је пјесник ону зору коју је толико чекао да сване у овим годинама од лутања, али је спазио и како се свршава ход његов у ћутњи и у сјети, те кретње преко бурних вала. Добро је потамнио под мјесечином далек
152