С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Јован Дучић рођен 17. фебруара 1871. године
ТРЕНУЦИ
Та љубав без циља и без сутрадана, Зла сестра вечности, у бесу свег хитног Носи знак највеће коби што је знана: Сав ужас пролазног и бол неумитног.
Тај свемир насликан на валу што бега, Сав покрет просторâ у трептању листа— Љубав је без сутра вечнија од свега: Јер и после смрти још је увек иста.
Та љубав што умре у напону врелу, Мач скрхан на самим врховима тврђа, Има победничку гордост на свом челу: Јер умре у сјају пре него зарђа,
Она прође душом као из далека Залутале птице у светлости маја; У песми су њиној гласи других река, И на крилима им сунце другог краја.
И она нестаје пре веселе жетве, Увек неувела у свему што вене, Без свога завета и без своје клетве— У лепоти речи једном изречене.
111