С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
* * *
Ноћас си вриснуо неко име. Није било моје. Ветру се учинило, да сам ја шапнула твоје. Скупљала сам и неке по коси расуте пољупце, магличасте и нестварне – њима запалих звезду и пружих ти је. Ниси је узео, ниси разумео … Нехајни пољубац остао ми је на длану као детињи осмех међу сенкама разливеним у мојим венама … После... Украдох ти ову песму и то је моја песма. Само моја! Знам да је твоја и само твоја, али је посветих себи.
Како ми можеш украсти ма шта када је све што сам ја твоје. Моје је само твоје име, у бунцањима, у шапатима Волим те! – посланим низ ветар теби. Прекрила си ми све мисли, и не одлазиш из њих, мада се понекад правим да те не видим. Чак ни не знам да ли си радост, или си мука у болу уздаха за тобом. И идем тако путем, шутирајући каменчиће, а дани су нехајно лепи, и ти си у њима. Знам да се играш, и кријеш, да
95