С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
* * *
У дану, када смо постали Ми, где сам ја ти и где си ти ја, осванули су пред нама пропланци, којима ишли нисмо. Пођимо њима, љубави моја, са узајамном пажњом, јер свет је онакав каквим га видимо, докле смо живи, а ти си Ти моје душе, коју сам тражио, коју волим...
И Ти си Ја, мога ја, баченог у таму иза мене, кад био ниси. Светлост си светлости онога што је, и моје и твоје љубави, наше, досад неоткривене. Осванули су дани пред нама, и пођимо им у сусрет, радости моја, држећи се за руку, сада, за свагда и увек …
* * *
И ишао бих, ма куда пошли, и кроз најгушћу таму, држећи те за руку... Не зато што четири ока боље виде, него што наслутих да би у нас двоје једине праве зенице биле твоје.
Гледала бих за обоје, ма куда пошли. Кротила сам разуздане жеље да стигнем до тебе, а пут је пред нама љубав, и заједно ћемо ићи.
94