С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Черчилу, Рузвелту, Де Голу, Гандију, Нехруу, Насеру, Хрушчову, Кенедију? Па и Стаљину и Титу, ако баш хоћете?
Јуче је први снијег забијелио пристранке око Бањалуке. Сјећање на ту слику одагна ми туробне мисли. Ено Доналду Трампу његове Америке и оних који протестују против његовог избора, а ја ћу потражити књигу Јесењинових стихова у препјеву Пешића и Марковића, јер ми негдје у подсвијести, као прапорци на тројкама упрегнутим у санке на којима се возе Наташа Ростова и Ана Карењина, звоне његови стихови о снијегу који пада, пада...
11. новембар О писцу треба да бесjеде писци, а научници нека зборе на научним скуповима.
То је закључак који ми се намеће послије свечане академије поводом стогодишњице смрти Петра Кочића, одржане у Бањалуци, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске и Српске академије наука и уметности.
Горан Петровић је, надахнутом бесједом, показао да се прича на најбољи начин освјетљава причом, какву је о Кочићу испричао аутор Опсаде цркве Светог Спаса, Ситничарнице ' Код срећне руке ' и других дјела која утискују снажан печат у савремену српску прозу. Осјетила је то и многобројна публика и наградила га дугим аплаузом.
Та Петровићева прича на искрен и топао начин казивала је о томе како је у његову породицу, док је он још био дијете, стигао први комплет сабраних дјела неког писца. Био је то комплет Кочићевих дјела, али – авај! – имао је два друга и трећи том, а онај први, с Јазавцем пред судом, отишао је неком другом, ко вјероватно није добио други том.
Прича о томе да је отац на уличног продавача књига био љут више због тога што је онај други купац остао ускраћен за други том, него што он није добио први, била је
41