С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
БИТВА У МЕНИ
Кад ме загрле твоје обале без бола млеко твог питомог неба ороси моје стрњике очију тад нисам жељан ни хлеба.
Кад вивак из шевара постане звоно песме моје у освит дана тад ми у души пчеле се роје.
Кад пусто подне пољима трешти у сјају тад ми у души штенци врућине гладни залају.
Кад јаблани јесење сањалице и луди багреми- свати пролећа милују сребро звезда тад ми се душа умрлих сећа
Кад ме загрле уједрале гране твог зеленог ћутања душу ми тад цркви води путања. 182