С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Душан Срезојевић умро 15. јануара 1916. године
СЕНКЕ
Мирно бих да спавам докле поља хује И таласи траве уморне ме хладе; Успаване слатко кȏ после олује, Већ спавају жудње с миром нове наде.
Докле бледе мисли издишу и чула, Осећам шум страсни сочна млада биља; У уху мом свира још чаробна фрула Поново нађене мелодије миља.
Прелазе лагано небом неке сени; Свежа киша хладна тихо веје доле. Као саркофаг сам, без даха у мени. И с велом баченим на све моје боле
Мене опија један рефрен свега. Радостан? Ил’ тужан? Не знадем. Али да Запевам гласно, с оне стране брега, Чуо бих кȏ да неко тихо рида.
169