С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
БЕЗИМЕНА
Знаш ли ти добро знани странче, колико сам суза исплакала у овој луци док си милио чворовима на једрењаку без кормилара, пучином која је недодирљива?
Памтиш ли незнани познаниче, мој смех када сам те испраћала на путеве којима те живот носио, мирисима жене која теби поклони своје сопство?
Знаш ли ти знани странче каква су мора пелина плавила моје очи док сам те чекала, теби се надала да ћеш ми доћи после прокоцканих ноћи у мрачним кафанама, док си плаћао туђе цехове и окајавао своје грехе на погрешном олтару?
Памтиш ли незнани познаниче како сам у бесцење продавала осмехе, теби, за кога помислих да те познајем јер си са мном грумење соли са трпезе кушао, и нестао, са другима лоше вино испијао, тражећи грешку у мом огледалу, не гледајући у своје?
Не знаш ти и не памтиш ништа, ал ' то је твоја казна за веке векова, које ћеш усамљенички да проживиш док ћу ја наставити тамо где сам стала носећи сву своју љубав у недрима, за неког коме је коме је ко насушни хлеб потребна.
156