С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Треба напоменути да су све( или скоро све) песме устрофљене и то тако прецизно одређене, да се читаоцу може учинити да је крај песме после сваке строфе. Тиме је, без обзира на слободни стих песникиња Бекчић показала да је, као и многи песници пре ње, и те како водила рачуна о форми својих песама.
Но, и поред тога што је форма битна, поезија није форма већ суштина, а поезија Мирјане Бекчић јесте суштаствена. Њен стих, ма колико био емотиван и емоционалан( некад пренаглашено), непрестано трага за суштином љубави или свеопштег битисања човека као јединке и друштвеног бића. Човека који је само половина без сродне душе, где обоје постану целина тек љубављу повезани. О томе Мирјана врло успешно пева( Мене нико није умео да држи за руку,/ нико као ти,/ ни да ми длан угреје и кад није ту – из песме Ти). Колико је снажан осећај припадања љубави и колико је љубав потребна сваком, па и самој песникињи види се у песми Дишем у теби. Стихови као Микини(„ Љубав је једини ваздух који сам удисао“), боје невидљивом четкицом ту магију звану љубав, али тако јасно као да ништа друго и не постоји осим ње. Да јој ништа није препрека осим нас самих.
Могу те имати или немати, можеш ми припадати овде и сада сутра или никада.
Можеш бити удаљен небројено много километара, свеједно, увек те могу загрлити свим својим чулима.
154