С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
љубави с предумишљајем каже: / и знам убићеш ме заборавом,/ најстрашнијом смрћу / од свих страшних смрти /.
Поезија Мирјане Бекчић, мада по мотивима не много широког дијапазона( љубав и живот) никако није једнолична, шаблонска и досадна. Напротив, песме су разноврсне, пуне слика из спољашњег света осликаних унутрашњом страном душе. Слике су живе и у боји које трепере негде између црног и белог, унутрашњег и спољашњег. Танане душе, а ово и јесте поезија за осећајне читаоце, Мирјанине стихове могу доживети као своје. То је посебна снага песама у овој збирци, јер у ствари, сврха поезије је у том тренутку који сваки читалац осети на својствен начин.
Песникиња користи метафоре у приметно неуравнотеженом ритму. Као да то зависи од околности, или њеног расположења и надахнућа у којима је писала песму, јер могло би се рећи да има циклусе песама са и без метафора. Много је више оних са незнатним коришћењем метафоре као стилске фигуре, али ако се узму у обзир дањашњи поетски трендови онда је сасвим разумљива и донекле оправдана Мирјанина употреба метафоре тек у назнакама. Песме су писане слободним стихом, и то не елитовски- где постоје неке норме у метрици, већ паундовски – слободне до краја, што је песникињи свакако дало већу могућност поетског изражавања.
153