С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Виктор Иго – Човек који се смеје
Сав ван себе, пун презира и грчевито прибравши сву снагу Гвиплен се испрси и нетремице баци поглед на све:
– Шта ћу ја овде? Долазим да будем страшан. Ви кажете да сам чудовиште. Не, ја сам народ. Да ли сам изузетак? Не, ја сам као и сви остали. Изузетак сте ви. Ви сте варка, ја сам стварност. Ја сам Човек. Ја сам страшни Човек који се смеје. Чему се смеје? Смеје се вама, себи, свима. Шта представља његов смех? Ваш злочин, а његово мучеништво. Тај злочин треснућу вам о главу. То мучеништво пљунућу вам у лице. Смејем се, значи: плачем.
Овде застаде. Наста тишина. Још су се смејали, али тише, тако да је могао да у себи помисли како је привукао пажњу. Он предахне и настави:
– Овај смех на мом лицу урезао је један краљ. Овај осмех израз је општечовечанског бола. Овај смех значи мржњу, принудно ћутање, бес, очајање. Овај смех је последица мучења. Овај смех потиче од насиља. Када би овај смех имао Сатана, то би била осуда Бога. Али вечито није налик на пролазно; пошто је оно апсолутно, оно је праведно; Бог мрзи оно што раде краљеви. Ах, ви ме сматрате за изузетак! Ја сам симбол. О, ви безумни силници, отворите очи. Ја оличавам све. Ја представљам човечанство онакво каквим су га учинили његови господари. Човека су унаказили. Оно што је мени учињено, учињено је људском роду. Унаказили сте му право, правду, истину, разум, као мени очи, ноздрве и уши; и њему су као и мени у срце ставили изметлиште гнева и бола, а на лице маску задовољства. Милорди, кажем вам, ја сам народ. Данас ме угњетавате, данас сте ме извиждали. Али будућност је мутна југовина: што је било лед, постаје талас! Што је изгледало постојано, биће сатрвено. Једна грмљавина, један тресак – свршено је. Ближи се час када ће један грч срушити ваше угњетавање, када ће рика бити одговор вашем звиждању.
148